Legenda o Njegošu
About this book
"Tradicije su dobre samo onda kad ljudi nijesu njihovi robovi, kad se isključivo njima ne obrazlaže ono što jeste i što mora da bude; jer ovo se ne može obrazložiti isključivo njima, iz prostog razloga što ovaj život nije onaj koji je bio, nego je samo jedan dalji beočug u beskrajnom napredovanju života."Kao autentični revolucionar, Đilas je u idealističkom balastu blagovremeno prepoznao veliku i teško savladivu opasnost po Jugoslaviju i po socijalizam. “A taj idealistički balast”, veli on u ovoj knjizi, “koji kao mora još pritiskuje naše sopstvene mozgove, može se iz naših glava izbaciti samo perom, a ne mačem.” Đilas, stoga, ne piše o, nego povodom, i ne bavi se tumačenjem Njegoša, nego tumačenjem Njegoševih tumača.Legenda o Njegošu (1952), objavljena u izdanju beogradske Kulture. nije bilo štivo koje je pisano po partijskom nalogu, nego iz duboke lične potrebe (kao i tekstovi iz 1953 i 1954, koji će dovesti do Đilasovog pada); ta knjiga jeste u izvesnom smislu kontra-knjiga, odnosno odgovor na knjigu Isidore Sekulić, Njegošu, knjiga duboke odanosti (1951), ali je i mnogo više od toga. *Sadržaj: — Kako i zašto je došlo do ovog spisa?—Prije svega: Razgovor o metodi: A. O metodi uopšte, B. O metodi našeg idealizma;— Legenda o Njegošu: A. Predistorija legende, B. Nastanak legende;— Reakcionarna i kolonijalna duša našeg idealizma: A. Religiozni idealizam: nužna ideologija naše buržoazije; B. Nacionalna mistika: originalna crta našeg idealizma; V. Protiv nacionalne romantike; — I najzad, nešto o Njegošu_________"Buržoazije jugoslovenskih naroda se nikada nisu ni borile “prema vani”, pošto su uvek bile u vazalnom odnosu, nego “prema unutra”, gde su vazda ispoljavale “životinjsku bestijalnost” u svojoj “staroj i prljavoj trgovini i igri s krvlju”. Zvuči poznato? Da, i na sve postjugoslovenske kompradorske vrhuške bez ostatka primenljivo. Tu stižemo i do zapanjujuće aktuelnosti Legende o Njegošu. Kroz prizmu ove knjige, komunizam nam se ukazuje u doskora nezamislivom svetlu: kao herojski pokušaj da se zaustavi kapitalistička pošast uništenja nacija. U drugoj Jugoslaviji, onoj za koju je Đilas vojevao u ratu i prvoj deceniji mira – između ostalog i tako što je pisao o književnosti i njenoj društvenoj funkciji – nacijama je bio pridavan socijalni smisao, usled čega je i suverenitet te države bio takav da o njemu u savremenom svetu može samo da se sanja. Projekat jugoslovenskog socijalizma sastojao se u onom đilasovskom “podizanju društva” kao zajednice sa socijalnim, umesto sa identitetskim sadržajem. U identitetskim zajednicama, u kakve su se nakon razlaza kafkijanski preobrazile nekadašnje jugoslovenske republike, neminovno – a u srpskom slučaju: po isidorinskom [misli se na Isidoru Sekulić] "Kosovo-je-grob" obrascu – dolazi do ugrožavanja osnovnih tekovina prosvetiteljstva. Eto kako bi se mogao sumirati fundamentalni kulturološki i politički nalaz Đilasove knjige!"*ceo citat Isidore Sekulić: "Sve ide u iracionalno. Srpstvo, to nije hleb i škola i država, nego je Kosovo; a Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko Kosova." (odlomak preuzet iz kritičkog članka: “Legenda o Njegošu” i “Legenda o Đilasu”, Predraga Brebanovića, REČ 84-30, str. 127)